Tokio Hotel in Serbian hearts

TH 4ever the best band in the world!
 
HomeFAQSearchRegisterLog in

Share | 
 

 The world behind my Wall

View previous topic View next topic Go down 
AuthorMessage
Schrei_or_die
VIP member
VIP member
avatar

Number of posts : 466
Age : 24
ËîęŕöčĽŕ : Fantasy world with my bishounen x)
Registration date : 2008-06-21

PostSubject: The world behind my Wall   Wed Aug 25, 2010 10:24 pm

Ok, ovo sam obecala Jovanici, a onda se vracam Androgynousu, obecavam!!!

Kallie, for you, my darling. Smile)))


~#~


World behind my Wall





*Rate: T

*Kategorija: Het

*Žanr: Romansa, Drama, Istorija

*Likovi: Tom Kaulitz, Bill Kaulitz, Originalni likovi

*Summary: Da li je moguće opsesivno zavoleti osobu koju nikada nisi video?

*Parovi: TomxOŽL

*Upozorenje: X

*Chapter: 1

*Završeno: Ne



***


Septembar, 1966.

Sećam se kako sam često prolazila pored Zida kada sam bila devojčica. Radoznalo bih ugrizla usnu i stegnula majčinu ruku, koja je obazrivo držala moju, kako ne bih odlutala u nepoznatom pravcu. Miris i buka koji su dopirali sa Druge strane uvek bi privlačili moju pažnju.

Sećam se da sam jednom pogledala majku i upitala je: „Mama, šta je na drugoj strani?“

Osmeh bi se momentalno slio niz njeno inače vedro lice i ona bi mi uzvratila stisak ruke. „Ne znam, Kallie. Zaista ne znam.“

Ali to nije bilo dovoljno za moju prirodnu dečju radoznalost. Oslobodila bih svoju ruku i prišla zidu, kako bih naslonila uho na njega i osluškivala u nadi da ću možda saznati nešto više o toj Drugoj strani.

„Vrati se ovamo, Kallie.“ – rekla bi moja majka, dok joj je briga ispunjavala oči. „Ne želimo da te stražari primete.“

Znala sam da bi se to završilo jako loše i za mene i moju majku, tako da sam joj dozvolila da me ponovo uzme za ruku i vodi dalje od Zida, ali moje znatiželjne oči su ga i dalje čežnjivo premeravale.

Onda sam upitala mamu ono što sam milion puta do tada pomislila.

„Hoću li ikada moći da vidim Drugu stranu?“

Ona se nežno nasmejala mom ozbiljnom tonu, pre nego što je tiho rekla: „Ne znam, dete. Jednostavno ne znam.“

Oduvek sam smatrala da je Zid fasinantan. Pretpostavljam da se može reći da sam bila pametna klinka, tako da sam, naravno, bila izuzetno radoznala povodom Zida i uvek me je neopisivo zanimala „Druga strana“. Pitala sam se kakav je tamo život. Da li je mnogo drugačiji od života kojeg smo vodili moja mama, moj tata, sestra i ja. Da li su i sa druge strane ljudi bili bogatiji nego što je bilo potrebno, a opet, tako nesrećni, nezadovoljni i pokvareni? I što je još važnije, da li je i sa druge strane živelo dete koje je, kao i ja, bilo fascinirano Zidom i onim što leži iza njega?

Zid je postao moje utočište tokom godina. Kada sam navršila desetu, pronašla sam staru napuštenu zgradu, sagrađenu dovoljno blizu Zida, da je bilo dovoljno mesta da se uvučem između. Trava je tu bila visoka i dostezala je do mog stomaka. Naokolo je raslo i neko žbunje kroz koje bih se provukla, tako da sam bila potpuno bezbedna od ljudskih pogleda.

Tu sam provodila slobodno vreme. Drugim rečima, to je bila moja sigurna kuća, moj beg od realnosti. Kada su mi se roditelji svađali, ili kada bi očev posao bio u problemima, ja bih pobegla od kuće i savila se u grmlje, prisluškivajući probleme slučajnih prolaznika.

Znala sam da nečija sestra spava sa najboljim prijateljom nekog momka, da je neki mali pao godinu, kao i da je neku malu šutnuo momak.

Ti problemi su bili smešni i toliko su me zabavljali da bih na trenutak zaboravila na ono što me čeka kući. Ali kada padne mrak i moram da krenem kući... sve bi se vratilo brzinom svetlosti.

Zaista sam volela Zid. Kada bih mogla, provodila bih svo vreme sveta kod njega.

A onda se sve promenilo.


***


April, 1988.

„Policija, upomoć! Držite bandita!“

Momak sa dredovima se nasmeja kada se osvrnuo i video matoru babu kako trči za njim onoliko brzo koliko su je njene debele noge nosile.

Nije baš da se ova trka mogla nazvati izazovom, ali se Tom svejedno sjajno zabavljao. Ova žena je bila znatno upornija nego ostale kojima bi Tom maznuo torbu iz ruku. Uglavnom su žene vikale za njim i proklinjale ga, neke čak i potrčale par metara, ali ne i ova. Ova nije prestajala da ga juri, iako je očigledno bio znatno mlađi i brži, a razdaljina između njih sve veća.

Kada se našao blizu svog uobičajnog mesta za skrivanje, Tom odluči da nagradi staricu za njen trud.

Naglo je zastao, okrenuo se ka ženi koja je još uvek besno vikala i trčala, skinuo kačket sa glave i svečano joj se poklonio, pre nego što je uz jedan đavolast osmeh namignuo i izgubio se iza ćoška.

Vešto je preskočio nisku ogadu i dočekao se na noge, pre nego što je počeo da trči niz brdo i konačno se zaustavio među zapuštenim zidovima polu-završene zgrade. Bacio je torbu na pod do sebe i spustio se na jedno koleno, kako bi potpuno skriven mogao da špijunira okruženje kroz malu rupu u zidu koju je sam napravio.

Osmeh divljenja i neverice mu se navuče na usne kada je video istu babetinu kako se nesigurno spušta niz brdo i gleda naokolo za njim.

Odlučivši da je ne ferma dva posto – svakako mu ovde ništa nije mogla, bili su sasvim sami – Tom se okrenu ka torbi da proveri svoj ulov.

Složio je facu na nepotrebnu količinu zdrave hrane, ali mu se lice ponovo prosvetli kada je naištao na novčanik. Izvadio ga je i odbacio (sada nepotrebnu) torbu u stranu.

„Bingo...“ – prošaputao je zadovoljno, pogledom milujući željenu plavu lepoticu od sto Nemačkih maraka. „Dođi tatici...“

„Pobegao je u pravcu one ruševine!“

Tom se sledi u mestu, pre nego što je ponovo mahnito provirio kroz špijunku. Baba se obraćala dvojici odraslih policajaca, koji su izgledali savršeno sposobni da savladaju njegovo mlado sedamnaestogodišnje telo.

Ne njene reči, obojica se kao jedan okrenuše ka mestu gde se krio, kao da su je stena iza koje je klečao bila providna. Tom proguta knedlu i ubaci novčanik u džep. Nekoliko puta je duboko uzdahnuo, spremajući se na svoj najhrabriji poduhvat do sada. Čuvši korake policajaca kako mu se približavaju, momak odluči da je sad ili nikad. Skočio je na noge, provukao se ispod loše postavljenih cevi i potrčao ka nedovršenim stepenicama.

„Eno ga, to je baš on!“ – uralala je baba. „Drž’ te ga!“

Misleći o tome kako mu babetina nije bila više uopšte zabavna, Tom se uspe niz klimave stepenice i potrča ka prozoru na prvom spratu.

Čuvši kako mu se koraci pandura približavaju, dečak otvori prozor i pope se na njega u nameri da skoči, ali mu se pantalone zakačiše na veliki klin. Osetivši kako ga panika ispunjava, Tom mahnito počupa taj deo tkanine i bez razmišljanja skoči sa visine od skoro pet metara. Nije imao vremena da se okrene za policajcima, ili da preživljava šok, već je odmah potrčao dalje, što je brže mogao.

Tek kada je bio siguran da je potpuno utekao pandurima, Tom se usudi da stane i predahne. Bukvalno se bacio na zemlju, teško disajući i čekajući da mu napor napusti mišiće. To je potrajalo više od dva minuta. A onda, kada se konačno smirio, podigao je glavu sa zemlje i pogledao gde se nalazi.

Ležao je među visokim šipražjem, na mestu gde očigledno ljudi nikada ne zalaze. A sada je znao i zašto.

Nalazio se na maksimum dva metra od poznatog Berlinskog Zida. Momkovo srce ubrza na tu pomisao. Još mu nikada nije bio ovoliko blizu. Uvek ga je izbegavao zbog čestog prisustva stražara. Ali izgleda da je baš ovom mestu i Bog rekao laku noć, tako da niko nije zalazio.

Osmeh ponovo ukrasi njegovo već atraktivno lice. Dopuzao je do zida i naslonio leđa na njega, sklopivši oči.

Puno je pretrčao za jedan dan. Sada je samo želeo da se odmori na miru. Što je od svih žena koje su nosile torbe izabrao baš onu babu da opljač...

Momak naglo otvori oči. Novčanik!, pomislio je, mašivši se rukom u džep. Kakvo je razočarenje osetio kada je shvatio da je sve što mu je od džepa ostalo bilo samo nekoliko končića tkanine. Milion puta preklinjući u sebi onaj glupavi klin kojeg su još glupaviji radnici ostavili na onom najglupavijem prozoru, momak se lupi rukom po vlažnom čelu i ispusti uzdah frustracije.

Ovaj dan je bio jedan veliki promašaj. Ali ovo nije bilo ništa. Čekaj samo dok Georg čuje šta se desilo...

„Ima li koga?“

Momak se sledi u mestu. Panika mu ispuni grudi, a oči stadoše da prelaze po celoj poljani u potrazi za vlasnikom tog glasa.

Nije se usudio ni da diše.

„Hej, čujete li me?“

Strah potpuno nestade iz momkovog tela kako bi ga zamenilo uzbuđenje. Glas ne samo da je bio sladak, ženstven i mlad, već i prigušen, kao da je dopirao sa druge strane zida... kao što verovatno i jeste.

Sad, šta bi trebao da uradi? Tomova vizija o ljudima sa druge strane Zida je bila potpuno negativna. Znao je da je Istočni Berlin sagradio Zid kako bi kaznio Zapadni Berlin. I iz tog razloga, njegov deo grada je tragicno osiromašio, dok se istočni valjao u bogatstvu.

Ali opet... ma koliko je mrzeo stanovnike Istočnog Berlina... isto toliko im je i zavideo. Dao bi sve što je na svetu imao (što i nije bilo mnogo), kada bi mu se pružila jedna, samo jedna prilika da vidi taj grad o kojem su mu roditelji toliko pričali...

Sada, da li bi bilo u redu odgovoriti ovoj devojci? Zvučala je sasvim bezopasno. Ali znao je žene bolje od toga. Bile su namazane svim bojama. Njima čovek nije mogao verovati.

Ali, opet... Nešto u njenom glasu... Ta nežnost... radoznalost... čak i zabrinutost... Nešto mu je govorilo da joj odgovori.

Okrenuo se ka zidu i spustio se na jedno koleno, prislonivši uvo na zid.

„Da.“ – rekao je, trudeći se da drži glas mirnim. „Gde si?“

„Ja...“ Glas joj je bio drhtav i nesiguran. „Ja sam... sa istočne strane.“

Da. Znao sam., pomisli Tom, klimnuvši glavom, iako niko nije mogao da ga vidi.

„Ovaj... Otkud to da si tu?“ – upitala je devojka ponovo.

Tom podiže obrvu, uputivši zidu zblanut pogled.

„Samo tako... Što pitaš?“

„Pa, samo to da... Ja ovde dolazim stalno, a nikada pre nisam čula druge ljude sa tvoje strane.“

„Zato što ovde nema ničega. Ovo je jedna zapuštena livada, a okolo su samo napuštena gradilišta.“ – reče joj Tom.

„O...“ – prošapta devojka. „Zašto su napuštena?“

Iz nekog neobjašnjivog razloga, Tom je morao da natera sebe da joj drsko odgovori.

„Zato što je ljudima ponestalo love, jer Zapadom vlada potpuni bankrot!“

Devojka poćuta na par sekundi. Tom oseti sitnu iskricu krivice, koju brzo potisnu.

„Žao mi je.“ – reče devojka iskreno. „Nisam mislila da te uznemirim.“

Momak ugrize usnu, kako se iskrica vratila, ali ovaj put malo snažnija.

„Ma, nije me briga.“ – rekao je tiho, ponovo okrenuvši leđa Zidu, kako bi se naslonio na njega. Umor ga je polako savlađivao. „Zar te neće neko videti kako razgovaraš sa Drugom stranom?“

Kada je devojka ponovo progovorila, Tom oseti po njenom glasu da se smeši.

„Ne. I ovde se nalazi napuštena zgrada i ona je na metar od zida, tako da mogu da tu da se zavučem, a da me niko ne primeti.“

Tom podiže obrve.

„Fine bogatašice sa Istočne strane se motaju i zavlače po prljavim, starim zgradama?“ – upitao je iskreno iznenađen.

Devojka se nasmeja. „Ne znam o čemu govoriš.“ – rekla je, sa blagim prizvukom izazova u glasu. „Uvek sam bila avanturista.“

Osetivši kako se polako interesuje za razgovor, Tom se ponovo okrenu ka Zidu.

„Ma, nemoj. A šta radiš kod kuće? Glumiš dobru devojku?“ Dečak oseti kako se smeši. Prihvatio je njen izazov i uzvraćao joj je istom merom.

Devojka se ponovo nasmejala, ovaj put malo glasnije. „Treba da vidiš moju sestru. Nevinašce kakvog nema, sve dok ne ostanemo same.“

„Znam kako je to.“ – reče Tom, momentalno prepoznavši situaciju. „Imam takvog brata.“

„Stvarno?“ – upita devojka. „Mlađi ili stariji?“

„Mlađi.“ – odgovori Tom. „Pet minuta.“

„Blizanci ste?“ – upita ona uzbuđeno. „To mora da je baš zanimljivo.“

„Onako.“ – reče Tom, nevoljan da tako brzo pokazuje pozitivne emocije. „Tvoja sestra?“

„Starija, godinu dana.“ – odgovori devojka.

Pauza zavlada nekoliko sekundi.

„Jesi li dobro?“ – upita ona ponovo, sa blagom strepnjom u glasu.

Tom trepnu. „Što ne bih bio?“

„Slušala sam te kako se boriš za vazduh i vrištiš.“ U glasu joj se sada jasno primećivala i briga. „Zato pitam jesi li dobro.“

Tom se nasmeja bez trunke radosti. „Bio sam i bolje.“ – rekao je iskreno. „Voleo bih da mi je sada paket cigara pri ruci.“

Devojka ponovo ućuta, a Tom se trijumfalno naceri.

„Mislim da bi bilo bolje po tebe da razgovaraš sa nekim o tome što te muči nego da pušiš.“ – rekla mu je, ne izbacujući onaj nežan ton iz svog glasa, što iznenadi Toma. Mislio je da bi priznavanje svog poroka sto posto nateralo devojku da se otuđi od njega. „A ja mogu da te slušam.“

Tom savi jednu nogu u kolenu i nesloni čelo na nju.

„Ne želiš.“ – rekao je iskreno. „A ne vidim zašto bi i htela da znaš. Ja sam za tebe potpuni stranac.“

Devojka se nežno nasmeja. „Mislim da je ono što si hteo da kažeš u stvari bilo: „Zašto bih se ja tebi išta rekao?“, zar ne?“

Momak podiže obrvu. Devojka ga nije ni gledala u oči, tako da je bilo čudno reći da ga je čitala kao otvorenu knjigu, ali... Tom nije imao bolji izraz za to.

„Uhvatila si me.“ – priznao joj je, ni ne primetivši nežan osmeh kako mu krivi ugao usana sa pirsingom.

Ali devojka se ne nasmeja. U stvari, ispustila je dugačak uzdah.

„Pa, vidiš, po tebe bi bilo dobro da te neko sluša“, objasnila je. „Dok sa druge strane, ja ne mogu to što mi kažeš nikako da okrenem protiv tebe jer ne znam ko si, a verovatno nikada neću ni saznati.“

Jeza prođe čitavo Tomovo telo na njene reči.

„Otkud znaš da nećeš?“ – upitao je smrknuto.

„Pa, samo to da zid stoji već sedamnaest godina, a nema nikakvih upozorenja da će se ikada srušiti.“

Tom se namršti. „Možda je to tačno“, prošaputao je. „... ali ti ne znaš kako je ovde. Ljudi sa Zapadne strane stalno dižu uzbune i pokušavaju da pređu Zid. Znaš li da je ukupno bilo više od četiri hiljade pokušaja do sada, što je rezultiralo preko sto smrtnih slučajeva?“ Momak uzdahnu. „Valjda će vašoj vladi jednom doći iz dupeta u glavu.“

Tišina.

„... Nisam znala da su ljudi umirali.“

Tom se histerično nasmeja.

„A kažu da smo mi Nacisti!“

Opet tišina, ovaj put skoro čitav minut.

„Da li ti je teško da živiš tamo?“

Tom slegnu ramenima, pokajavši se što joj je toliko toga već izbrbljao.

„Nije loše.“

„Znači nikada ne bi prešao?“

„Ha, ha.“ – promrmlja Tom. „Radije bih živeo i ovako nego da umrem, čoveče.“

„Sviđa ti se da budeš rob Istočnoj strani?“ – upita devojka, nateravši novi talas jeze da pređe mladića. „Da sam na tvom mestu, oslobodila bih se, ili bih umrla pokušavajući.“

Tom podiže obrvu na ovaj izliv hrabrosti. Devojka je definitivno bila... nepredvidiva.

„Znaš, nisam baš zamišljao Istočnu bogatašicu da bude takva...“ – priznao joj je, nevoljan, ali blago impresioniran. „Isuviše si buntovna.“

„Nisam razmažena tatina princeza, ako si to očekivao.“ – odgovorila mu je, zabavljana i zgađena u isto vreme. „Ti si, sa druge strane, baš lak za provaljivanje.“

Tom nije znao da li da bude uvređen ili polaskan. „Prva si koja mi je to rekla.“

„Ne, ozbiljno.“ – nasmeja se ona. „Ne moram da te gledam u oči da bih imala predstavu o tome o čemu razmišljaš. Možda nisam sto procentno u pravu, ali je dovoljno da mogu da pogodim.“

Tom se ispruži po zemlji, pogledavši u nebo. Obrve mu se blago skupiše. Nije ni primetio kad je pala noć.

„Pogodi o čemu razmišljam.“ – izazvao ju je, postavivši jednu ruku na stomak, češkajući ga.

„Razmišljaš o tome kako nema šanse da pogodim o čemu razmišljaš.“

Sekund. Dva. Tri.

Smeh se provali iz Toma. Ruka koju je držao na stomaku se skupi u pesnicu i on udari njome o zemlju.

„Dobra si, priznajem.“ – rekao joj je, dok se polako smirivao. „Ali to je bilo malo očigledno.“

„Pa, zar nisam upravo to rekla?“ – upitala je vragolasto. „Rekla sam da si lak za čitanje i to sam i dokazala, ne?“

Tom odmahnu glavom u neverici, nemoćan da skine osmeh s lica.

„Neka ti bude.“ – prošaputao je. „Šta želiš da znaš?“

„Hmm...“ – promrmlja ona zamišljeno. „Kako si znao da me nešto zanima u vezi tebe?“

„Pa, pretpostavio sam da ćeš želeti nešto u zamenu za pobedu.“ – reče Tom, slegnuvši ramenima. „A pošto ja nemam šta da ti dam osim neke odgovore vezane za sebe, pretpostavljam da će trebati da posluže.“

„He... Brzo učiš.“ – prošaputala je, što je navuklo samozadovoljan osmeh na Tomovo lice. „Kako se zoveš?“

Tom se okrenu na kuk, provokativno gledajući zid. „Pogodi.“

„Nije fer.“ – nasmeja se devojka. „To nije odgovor.“

„Pokušaj.“ – reče Tom, trijumfalno licnuvši svoj pirsing. „Možeš li da pogodiš po mom karakteru? Ljudi uglavnom mogu.“

„To je tačno.“ – potvrdi ona. „Ali morala bih da te gledam u lice za to.“

Neki čudni oblik razočarenja prođe kroz Tomove grudi.

„Tom.“ – prošaputao je jedva čujno.

Kada je progovorila, Tom je opet mogao da čuje osmeh u njenom glasu.

„To je lepo ime.“ – rekla je iskreno. „Ako ti kažu da ti odgovara, mora da si i ti lep.“

Zašto, zašto, zašto je Tom imao osećaj da je naglo postalo toplo?!

„Ovaj, da, tako kažu...“ – rekao je tiho, češkajući čelo koje je gorelo pod njegovim dodirom. „Kako se ti zoveš?“

„Igramo se dvadeset pitanja?“ – upita devojka, zabavljena.

„Može.“ – prihvati Tom, osmehnuvši se. „Dakle?“

Njen nežan glas je bio nežniji nego ikada pre kada je tiho prošaputala: „Kallie.“

Čudan osećaj ispuni momkove hladne grudi na zvuk njenog nežnog glasa i na pomisao da konačno neće morati da je zove ’devojka’.

„Kallie...“ – prošaputao je, polako podižući ruku da dotakne svoje usne, koje zadobiše čudan osećaj kada je izgovorio njeno ime.

Sunce je već uveliko zašlo dok su dvoje mladih nastavili da pričaju i pričaju, izgovarajući reči koje verovatno nikada nisu trebale da budu izgovorene i spuštajući zidove oko svojih srca, koji nikada nisu trebali da budu spušteni.

Ponekad je nada najgora stvar sa kojom čovek može biti prinuđen da živi.


~#~


Kontam da cu postaviti jos jedan chap. Ili dva.

Ljubim vas. Recite mi sta mislite, kao i uvek. :* <3


Last edited by Schrei_or_die on Fri Aug 27, 2010 3:07 am; edited 1 time in total
Back to top Go down
View user profile
diamond.luxury
VIP member
VIP member
avatar

Number of posts : 4267
Age : 23
ËîęŕöčĽŕ : Tom's left egg *enjoying*
Registration date : 2008-11-12

PostSubject: Re: The world behind my Wall   Wed Aug 25, 2010 10:42 pm

Quote :
„Kallie...“ – prošaputao je, polako podižući ruku da dotakne svoje usne, koje zadobiše čudan osećaj kada je izgovorio njeno ime.

*.*

Ali.. ali..
zasto sve sto pises mora da bude tako.. savrseno?
*________________________*
I love youuuuu <3333
Stvarno si me po 9879469 put odusevila.. sta da ti kazem.. :DDD
Hvala tiiiii puuuno.. <333
Znaci.. ne mogu da DOCEKAM sledeci chapp.. oh gott..
Sada cu opet da citam :DD
Back to top Go down
View user profile http://www.myspace.com/l0st_princess
Schrei_or_die
VIP member
VIP member
avatar

Number of posts : 466
Age : 24
ËîęŕöčĽŕ : Fantasy world with my bishounen x)
Registration date : 2008-06-21

PostSubject: Re: The world behind my Wall   Wed Aug 25, 2010 11:40 pm

.:Devilish:. wrote:
Stvarno si me po 9879469 put odusevila.. sta da ti kazem.. :DDD

Samo? ;P

Salim se. xD Ne znam ni ja sta tebi da kazem, ti me uvek ostavis bez reci. Ali, keve ti tvoje, odakle ti inspiracija za komentare? xD Nikada nisi napisala isti da ja pamtim. xDDD

Volim i ja tebe. I nema na cemu. :** <333
Back to top Go down
View user profile
Die Kaiserin
Nice fan
Nice fan
avatar

Number of posts : 261
Age : 22
ËîęŕöčĽŕ : :)
Registration date : 2009-06-04

PostSubject: Re: The world behind my Wall   Fri Aug 27, 2010 12:03 pm

Naravno da ces staviti nastavke.Ovo je predobro! Smile
Back to top Go down
View user profile
Disenchanted.
Moderator
Moderator
avatar

Number of posts : 4482
Age : 22
ËîęŕöčĽŕ : Novi Sad
Registration date : 2008-07-05

PostSubject: Re: The world behind my Wall   Fri Aug 27, 2010 4:19 pm

imam neki osecaj da cu se zaraziti ovom pricom... ako vec nisam...

__________________________________________________

Raise your voice
every single time they try and shut your mouth!
Back to top Go down
View user profile
diamond.luxury
VIP member
VIP member
avatar

Number of posts : 4267
Age : 23
ËîęŕöčĽŕ : Tom's left egg *enjoying*
Registration date : 2008-11-12

PostSubject: Re: The world behind my Wall   Fri Aug 27, 2010 4:46 pm

Yay,, I finally got my story.. HA!
*srecnica*
Mhm.. Very Happy

Quote :
Ali, keve ti tvoje, odakle ti inspiracija za komentare? xD Nikada nisi napisala isti da ja pamtim. xDDD

To samo tako dodje sa odusevljenjem, sta da ti kazem. :DDD
Back to top Go down
View user profile http://www.myspace.com/l0st_princess
Sponsored content




PostSubject: Re: The world behind my Wall   

Back to top Go down
 
The world behind my Wall
View previous topic View next topic Back to top 
Page 1 of 1
 Similar topics
-
» Liberty N' Justice's "When Mullets Ruled The World" video
» Saxon v Asha World Movement: 1991
» ASHER WORLD v BASS ODYSSEY v SOUL II SOUL v DOWNBEAT: CANADA. 1994
» Third World - Amsterdam 1979
» Guitar World's ranking of the 30 songs off Use Your Illusions

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
Tokio Hotel in Serbian hearts :: Tokio Hotel :: Multichapter-
Jump to: